Moje..samo..moje
Na pola puta...
 
Blog
srijeda, listopad 31, 2007
Neznam zasto cu staviti ovo. Mozda me potakne da se vratim pisanju...


I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš istog časa...

I najzad shvatiti kako sam te voleo.

 




Uvek je mirisala na Milano...

Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je, možda, upravo otišla.

Ne, nije...

Pakovala je svoje stvari.

Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena “in flagranti” sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.

Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...

Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.

Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.

Zadivljujuće jednostavno...

- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...

Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.

Sretan sam ja momak...

Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.

Hajde konju...

Reci joj...

Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.

Želiš nešto moje? Zauvek?

- Da li bi prezime moglo da posluži?

Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.

Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.

Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruku na svoje obe.

- Neću da se mešam, Riđa, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...

 

 

 

A postojao je jedan stari, gvozdeni most u Novom Sadu,

preko kog bi ona prelazila nekad...

i spustala svoje svilene kose, kao mreze, do onih talasa

i tu su se, kao srebrne deverike, hvatali prameni mesecine u njene uvojke...

Ja nisam hteo da menjam Svet, meni je ovaj bio sasvim dobar,

Nisam virio u mikroskope,

Nisam izmisljao lekove protiv retkih bolesti,

Nisam hteo da udjem u enciklopediju...

Hteo sam samo da prelazim preko tog mosta, ponekad, s' njom...

I da je volim...

u Novom Sadu,

u gradu gde vise nema mostova.

 

 


˝S Tugom jednostavno treba umeti...

Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primjećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...

I, pazi...

Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...

I onda si gotov...

Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...

I nikad te više neće zaobići...˝

 

 


 

 Vozio sam biciklu jednom ulicom, nedaleko od kuće, i namjeravao skrenuti prema istoj. I idem skrenut ali mi u zadnji čas neko ''božanstvo'' odvuče pogled. Kažem si: ''Ma idem je pozdraviti…'' .

I idemo si tako ona i ja u susret. Kroz glavu mi prolaze svi trenuci provedeni s njom, kao i svaki put kada je ugledam.

Ona me prva pozdravila, i ja sam joj odzdravio. Nešto me pitala i počeli smo razgovor. Pričali smo i šetali… došli smo u neku ulicu. I tamo smo pričali, ali je tamo stvar postala malo čudnija. Učinila mi se nekako tužna, i počela je plakati, ali bez suza kao da joj nešto fali, odnosno netko fali…

Nježno smo se poljubili. U ovoj situaciji poljubac i zagrljaj bio je skroz dovoljno… tako je i bilo…

 

 


 

˝..Varljivo je brdo Život, nema šta...

I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka trena, Vrh je najveća prevara u čitavoj priči...

Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trena izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razveđe Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao milostinja pred Crkvom Beskonačnog...

Danas je uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje samo da se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su Prave Stvari uvek s one strane brda, ali ovu misao ipak ne smem pripisati sebi...

Zvuči suviše poznato?...˝

 

 


 

 

I onda će znati ...

znat će da je jedina koju sam ikada volio ...

Da sam sve druge volio tamnom stranom srca ...

iz navike ili dosade, utonuo u monotoniju svakodnevice ...

štedeći se ...

i učeći kako ću najbolje voljeti nju ...

kada je konačno nađem."

 

 


 

Ponekad te sanjam tako stvarno

Da pred svitanje svud po sobi svetlucaju zaboravljene šnalice i

brošići...

Ali buđenje me uvek sačeka na kvarno...

Kao dokoni pandur na pustom drumu...

Kojim kad-tad moraš naići...

A ti, mila...

Samo baneš u snove s nekog puta dalekog...

I tad se zbunim...Tad se potpuno sludim...

Jer...

Na javi sam te ljubio strepeći da ne probudim nekog...

A u snovima te ljubim strepeći da sebe ne probudim...

 

 

No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine...

Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi nositi njen žig, da ću se ubuduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici...

Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici...i istog tog trena postao sam svestan

nad kakvim sam bezdanom,

i pod kakvim sam bezdanom,

i kakav to bezdan nosim u sebi...

 

 

 

Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma...

Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz

krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj

večernjoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani,

šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje

pričali i pričali...

Ona, već u majici, obgrlivši kolena rukama, i on, tobož

neobavezan, s laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima...

Pegava je imala drugaricu ružnu kao san pijanog mornara, što

Martinu nije smetalo da naskoči na nju, i jedno vreme smo sretno

izlazili u kvartetu.

Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje

sumnje da petočlani kvartet nije najidealnije rešenje.

Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak, i iskoristio

sam svoje pravo na otcepljenje.

 

 

...Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim... Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem..."

napolaputa @ 23:16 |Komentiraj | Komentari: 6 | Prikaži komentare
 
Index.hr
Nema zapisa.